Vi\u0161e se zaista ne se\u0107am ko je autor re\u010denice da nas u \u017eivotu najvi\u0161e bole neizgovorene re\u010di, ali se se\u0107am da kada sam je pro\u010ditala, mislila sam na dijalog, ta\u010dnije na re\u010di koje smo \u017eeleli da uputimo nekom drugom, a iz nekog razloga nismo, kao \u201eVolim te\u201c, \u201eIzvini\u201c, \u201e\u017dao mi je\u201c, \u201ePogre\u0161io sam\u201c, \u201eTi si me nau\u010dio\u201c i sl. Do\u017eivela sam to u smislu, pro\u0111e \u017eivot, a mi ne verbalizujemo svoja ose\u0107anja, onda \u201eodemo\u201c i postane prekasno. Ovo \u201eodemo\u201c naj\u010de\u0161\u0107e sam povezivala sa fizi\u010dkim odlaskom s ovog sveta, ne\u010dijim, ne na\u0161im ili sa raskidom nekog odnosa na na\u010din da nema povratka.<\/p>\n\n\n\n
Godine su me nau\u010dile da neizgovorene re\u010di nisu samo dijalog, da su mnogo \u010de\u0161\u0107e monolog i to onaj unutra\u0161nji, tihi, bez svedoka. \u0160ta god ose\u0107ali, mi veoma retko ka\u017eemo sebi re\u010dima ono \u0161to smo zaklju\u010dili, u prvom redu o sebi. Zamaskiramo misao teku\u0107im doga\u0111anjima, hitnim akcijama i neformulisana ideja, neizgovorene re\u010di ostanu samo bljesak u na\u0161em umu. Retki, koji prave retrospektive dana ili sebe u danu, ako se i sete te munjice, samo pre\u0111u preko nje i utonu u san. Zato su prijatelji dragoceni, zato su razgovori dragoceni, kao mogu\u0107nost da preispitamo sebe, kao prilika da u re\u010di preto\u010dimo neke titraje na\u0161e du\u0161e.<\/p>\n\n\n\n
Elem, u savremenom svetu ljudi su nau\u010deni da se mnogo ne otvaraju, da nemaju bliske odnose, da ne pri\u010daju vi\u0161e nego \u0161to je neophodno, jer \u201epametniji si kad \u0107uti\u0161\u201c. I \u0107utimo. Ne fakti\u010dki, jer milion gluposti i nebitnih stvari u toku samo jednog dana izgovorimo. Na\u0161a du\u0161a \u0107uti. Na\u0161e bi\u0107e \u0107uti. Na\u0161e sopstvo \u0107uti. Iz navike, straha, udobnosti, lenjosti…<\/p>\n\n\n\n
Pro\u0111u godine, a mi smo u tom skoru vi\u0161e pre\u0107utali, nego \u0161to smo rekli. Tako na\u0161i roditelji ne znaju da smo u \u0161koli bili usamljeni, na\u0161a deca ne znaju da smo imali fobije od buba kad smo bili mali, na\u0161i partneri ne znaju da se bojimo mraka, na\u0161i prijatelji ne znaju da ne idemo na groblje, jer smo ne\u010diju smrt te\u0161ko podneli. A mi ne znamo ni da se bojimo, ni da smo pogre\u0161ili, ni da smo duboko istraumirani sasvim obi\u010dnim doga\u0111ajima. Ka\u017eu da se tako odvajamo od sebe, \u0161ta god to zna\u010dilo, da gubimo mogu\u0107nost da budemo celi. Tako okrnjeni idemo kroz \u017eivot, ra\u0111amo decu, u\u010dimo druge, savetujemo, predajemo, prenosimo \u2013 bol. Onu iz re\u010denice sa po\u010detka pri\u010de, najve\u0107u.<\/p>\n\n\n\n
Meni su zamerali \u0161to sam tokom \u017eivota imala mnogo trenutaka kada sam \u017eelela da budem sama, li\u0161ena prisustva drugih. \u0160to sam u tim trenucima neretko bila tu\u017ena, uplakana, jadna, slomljena, ranjiva… \u0160to sam kroz tu\u0111e sudbine, filmove, knjige i pri\u010de pre\u017eivljavala neke li\u010dne gubitke. Kao, \u0161ta \u0107e ti to? Sada imam odgovor, sada znam: bilo mi je potrebno da se le\u010dim, da osvestim dubinu svoje trenutne emocije, da dozvolim sebi da se fokusiram na ono \u0161to se ne vidi, a nosi se kroz \u017eivot kao breme.<\/p>\n\n\n\n
Imenujte svoje emocije, vodite dnevnik, pri\u010dajte sa bliskim osobama, kopajte po sebi, raskrinkavajte svoje najskrivenije delove, dozvolite da vas pogodi pesma na radiju u kolima dok stojite na semaforu… Na\u0111ite re\u010di za svoju du\u0161u, iako niste pisac ili pesnik, i poslu\u0161ajte ih. Te re\u010di su mapa za sre\u0107an \u017eivot.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Vi\u0161e se zaista ne se\u0107am ko je autor re\u010denice da nas u \u017eivotu najvi\u0161e bole neizgovorene re\u010di, ali se se\u0107am da kada sam je pro\u010ditala, mislila sam na dijalog, ta\u010dnije na re\u010di koje smo \u017eeleli da uputimo nekom drugom, a iz nekog razloga nismo, kao \u201eVolim te\u201c, \u201eIzvini\u201c, \u201e\u017dao mi je\u201c, \u201ePogre\u0161io sam\u201c, \u201eTi si […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":703,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[26],"tags":[],"class_list":["post-702","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-filozofija"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/702","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=702"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/702\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":704,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/702\/revisions\/704"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/703"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=702"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=702"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=702"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}