Pre nekoliko godina, do mene je kao preporuka jednog zaista divnog prijatelja do\u0161ao naslov \u201eZa\u0161to se niste ubili\u201c Viktora Frankla. Na prvi pogled, delovalo je malo morbidno. Autor je knjigu napisao za devet dana, davne 1945. godine, posle iskustva u nacisti\u010dkim koncentracionim logorima. Mh, nije ba\u0161 lagana literatura za pred spavanje.<\/p>\n\n\n\n
Kupila sam poslednji raspolo\u017eiv primerak i pomalo skepti\u010dna, po\u010dela da \u010ditam… Pro\u010ditala sam je u dahu. Uprkos temi koja nije iz moje sfere interesovanja, poslednje stranice knjige su me odu\u0161evile. Knjiga nije o smrti, ve\u0107 o \u017eivotu, nadi, perspektivi… <\/p>\n\n\n\n
Momenat koji me je u knjizi dirnuo do suza je momenat kad se on seti u tim nehumanim uslovima svoje supruge o kojoj ni\u0161ta tada ne zna, ni da li je \u017eiva, ni da li i kada \u0107e je vi\u0161e videti, ali se\u0107anje na nju, misao o njoj, svest o njenom postojanju u njegovom (prethodnom) \u017eivotu mu da snagu da pre\u017eivi i nastavi dalje. Shvatio je da ljubav ne zavisi od toga da li je predmet na\u0161e ljubavi tu i da \u010dovek mo\u017ee izdr\u017eati sve ako ima za\u0161to.<\/p>\n\n\n\n
Moram da napravim malu digresiju. Tada sam se i ja setila mog pokojnog pradede koji je, po pri\u010dama, na dan kad sam se rodila, rekao da mora da do\u017eivi da upi\u0161em fakultet. Kada se to desilo, moja vickasta tetka ga je pitala da li je do\u0161ao taj dan, a on je samo produ\u017eio na \u201edok se ne udam\u201c i onda \u201edok ne dobije \u010dukununu\u010de\u201c, pa dok \u201e\u010dukununu\u010de ne po\u0111e u \u0161kolu\u201c… Ja sam mu bila prva praunuka i to \u010dukununu\u010de je bila moja \u0107erka. Kada sam je odvela da upozna dedu, on je tetki rekao: \u201ePa da do\u010deka deda da je uda, pa onda da \u2019mrem.\u201c \u201eTi, deda, samo produ\u017eava\u0161 ve\u0107 godinama… Dosta ti je vi\u0161e\u201c, odgovorila mu je. Umro je nekoliko godina kasnije u ba\u0161 ozbiljnim godinama, blizu 100. Stari ljudi nisu imali internet, AI, \u010dak ni TV i radio, ali su imali zdravu pamet i sve \u0161to sada pi\u0161e u knjigama iz popularne psihologije, \u017eiveli su i prenosili s kolena na koleno.<\/p>\n\n\n\n
Naime, da se vratim na pri\u010du, ono \u0161to kroz ove godine nosim, a zasluga je isklju\u010divo naslova o kojem ovde govorim, je da smo svi isti, samo nas li\u010dni izbori razlikuju. Tada sam u\u010dvrstila svoj stav da se svi rodimo sa podjednakim mogu\u0107nostima za sre\u0107u, tugu, u\u017eivanje, bol, sa istim potencijalima da budemo veseli, humani, hrabri ili s druge strane turobni, egoisti\u010dni, slabi. Okolnosti (ljudi i okru\u017eenje, iskustva i modeli) od nas naprave finalni proizvod.<\/p>\n\n\n\n
Srce cele Franklove misli, iz moje perspektive, je da su okolnosti \u010desto iste ili sli\u010dne, ali da odgovor na njih nije isti. On je u logoru posmatrao ljude koji su delili isti prostor, iste uslove, glad, strah, neizvesnost… a pona\u0161ali su se sasvim razli\u010dito. Jedni su (p)ostali dostojanstveni, prepuni ljubavi za druge, a drugi su bili o\u010dajni, grubi, slabi, okrenuti samo sebi…<\/p>\n\n\n\n
Ose\u0107aj da na\u0161 \u017eivot ima smisao, ljubav koju nosimo u sebi i na\u0161a unutra\u0161nja odluka o istrajavanju uprkos neprijatnostima, je ono jedino \u0161to je za nas su\u0161tinski va\u017eno. Izme\u0111u onoga \u0161to se doga\u0111a i na\u0161eg odgovora, postoji prostor. U tom prostoru je izbor, a ba\u0161 u tom izboru na\u0161 identitet.<\/p>\n\n\n\n
Ne mo\u017eemo da biramo \u0161ta nam se de\u0161ava, ali mo\u017eemo da biramo ko postajemo kroz to. Birajte ono \u0161to je dobro za vas!<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Pre nekoliko godina, do mene je kao preporuka jednog zaista divnog prijatelja do\u0161ao naslov \u201eZa\u0161to se niste ubili\u201c Viktora Frankla. Na prvi pogled, delovalo je malo morbidno. Autor je knjigu napisao za devet dana, davne 1945. godine, posle iskustva u nacisti\u010dkim koncentracionim logorima. Mh, nije ba\u0161 lagana literatura za pred spavanje. Kupila sam poslednji raspolo\u017eiv […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":727,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[20],"tags":[],"class_list":["post-718","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-psihologija"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/718","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=718"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/718\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":719,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/718\/revisions\/719"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/727"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=718"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=718"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/obicarica.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=718"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}