Bez vremeplova
Radim u državnoj firmi, treću deceniju. To znači da idem na posao u 8 i završavam u 16 časova. Ista putanja svakog dana, mada sam vremenom naučila da malo „šaram“.
Jednog jutra, bio je petak to sam zapamtila, taman uđem u kancelariju, kafa me već čeka, pogledam u telefon, a tamo poruka s nepoznatog broja:
„Za tebe je vreme stalo, i dalje si lepa kao nekada!!!“
Nasmejem se naglas, baš dobra fora za kraj nedelje.
„Mislim da ste pogrešili broj, ali lepo je ovo što ste napisali bilo kome.“ Odgovorim nepoznatom. Računala sam da će mi biti zahvalan.
„Nisam pogrešio broj, poruka je poslata na pravu adresu.“
„Pa, onda hvala lepo. Želim Vam prijatan dan!“
Svi kojima sam rekla za ovaj događaj su pitali ko šalje, zašto šalje, gde sam prošla i sl., uključujući i mog muža. Šta je bitno ko šalje i zašto šalje ili gde sam prošla i ko je mogao da me vidi?! Mogao je bilo ko. Pa kako te ne zanima? Što da me zanima, imam ja ogledalo, a i slike iz tog nekada vremena, nisam slepa…
*
Nekoliko dana, možda nedelja kasnije, izlazim s posla (malo posle 16h, svi već otišli), ispraća me portir i kaže kako sam danas baš u dobroj energiji. Komplimente nikada nisam umela da primam i do sada nisam naučila tu veštinu. Moja drugarica tvrdi da to ima veze sa Saturnom u određenoj kući koji nešto radi s aspektom u nekoj drugoj kući, ali ta nauka mi nije baš poznata. Složim facu i pitam ga kako on to vidi. Inače je čovek mojih godina. Objašnjava on meni nešto, bečim se i dalje na ta objašnjenja, čini mi se sve više i više, kao da radim gimnastiku za lice. Epilog je bio da dobro izgledam za svoje godine, da mogu da prođem kao 15 godina mlađa i sl. Nasmejem se na kraju, stavim naočare za sunce na nos i preko ramena mu kažem:
„Možda i mogu. Ali gde ja to prolazim gde ne znaju koliko imam godina? Nikada ne bih ove godine dala za ponovnu mladost. Mladost je teška, mnogo ima da se bira…“
„Ti nisi baš normalna! Da mi je samo jedno leto da budem opet mlad…“
Zaprepastim se.
„Menjao bi sada ove godine za neke druge?!“
„Bih, što da ne. Ali ovu pamet da ponesem…“
Mislim se, bajata ti je ideja, moja prababa je to pričala još sedamdesetih godina prošlog veka. I odem.
*
Meni su godine donele i naboranu kožu i sedu kosu i poneki bol u telu, tamo gde nisam ni znala da ima šta da boli, ali su mi donele i mogućnost da jasnije vidim sebe i svet oko sebe, umirile su neke moje demone, definisale su jasno moje granice… Donele su hiljade uspomena, koje kakve god da su bile, a bilo je svakojakih, ni za šta ne bih menjala jer su baš one od mene napravile ono što jesam, baš ovde gde jesam i baš na način kako jesam. Čini mi se da je to ozbiljno bogatsvo.
Volim svoj život, svoje godine, svoja sećanja, volim sebe kroz sve to vreme, volim ljude koje sam srela i koji su bili deo tog mog života. Ne bih to što volim sada menjala, čak ni da imam vremeplov, a nemam.
About The Author
