Asana na dar

Pisala sam već da sam postala instruktor joge. Na to putovanje sam krenula potpuno neplanirano, bez ideje da ću ikada ikog obučavati. Osećala sam da tu ima nešto za mene i mislila sam da je to LIČNO — pronaći mir, balans, iskoristiti telo kao alat za sreću i spokojstvo u ovom životu.

Ali, dok mi pravimo planove, Bog se smeje.

Neposredno pre dobijanja zvanične „diplome“, u okviru prakse, počela sam povremeno da držim časove u centru u kome sam do tada vežbala. Mic po mic, čas po čas, okolnost po okolnost — danas držim redovne časove joge dva do tri puta nedeljno.

Kada se setim početaka, vidim put „od ideje do realizacije“. Sve je bilo drugačije od onoga što sam očekivala. Ono što je delovalo nezamislivo postalo je svakodnevno. Pokret koji sam nekada učila napamet, zapisivala i ponavljala, postao je prirodan, spontan, logičan, kao da kroz mene samo prolazi.

Krenula sam da radim sa početnicima, sa ljudima koje sam već poznavala, koji su iz svojih razloga poželeli da pokušaju. Mislila sam: ja sam početnik u vođenju, oni u praksi — negde ćemo se sresti na tom putu. To „negde“ biće, verovala sam, bolje od ovoga gde smo sada.

A onda se desio jedan čas.

Gotovo cela grupa, izuzev onih sa fizičkim ograničenjima, podigla se u neki oblik stajanja na glavi — tronožac ili širšasanu, položaj koji se često naziva kraljem asana. Inverzija koja traži snagu, stabilnost i koncentraciju, ali još više — poverenje.

Njihovi pogledi kada su se vratili na noge…

Onaj tihi sjaj: „Uspelo je. Mogao sam.“

Taj trenutak se ne može prepričati.

Ogroman ponos, radost, ushićenje — ali ne samo moje. Nešto zajedničko, što se desilo između nas.

I onda je jedan od njih rekao:

„Hvala ti što si mi poklonila ovu asanu.“