Kako me je joga pronašla

Godinama sam se bavila sportom ili nekom fizičkom aktivnošću. Išla sam na balet (za to sam bila previsoka), onda na košarku (trener je bio neozbiljan), pa na odbojku (devojčice u pubertetu su grozne), na fitnes (trajalo je jedno leto), u teretanu (tegovi su ozbiljno teški i ugojila sam se 5 kg), na zumbu (ostala sam u drugom stanju, pa sam prestala u 5. mesecu trudnoće), a onda sam deset godina samo vežbala po kući i oko dece – kuvanje, čišćenje, pranje i sl.

U godini kada sam napunila 50, na moru sam spazila neku grupu koja je svakog jutra u 7.00h nešto zanimljivo radila na plaži. Nisam znala odakle su, nisam znala šta rade, nisam znala ni ko su, ali su mi bili veoma inspirativni. Nekog trećeg dana sam čula da govore „naški“ i da rade jogu. Bilo me je sramota da priđem i upoznam se, da išta pitam, npr. da vežbam sa njima… Setila sam se da kod kuće imam knjige o jogi, da sam mnogo puta imala nameru da pronađem adekvatan joga studio u kom bih mogla da vežbam i da ću čim se vratim s odmora krenuti u realizaciju te ideje. Dolazim ja na posao prvi dan posle godišnjeg odmora i moja koleginica kaže. „Hoćeš da idemo nešto da vežbamo?“. „Hoću“, kažem ja, „ali ja ne mogu da trčim, znojim se, dižem tegove, ne zanima me nijedan sport koji iscrpljuje, bilduje, uništava zglobove, ništa što je fensi, naporno, trenutno aktuelno… Hoću da idem SAMO na jogu.“ „Stvarno? Baš sam juče srela jednu poznanicu koja drži jogu, da idemo?“ I tako smo krenule. Usred leta, na plus 40 stepeni, tri puta nedeljno smo išle na časove joge, sa još minimum 15-ak ženica.

Pošto smo na jogu išle iz zabave, zabavljale smo se. Brzo smo obe postale neko sa kim su i instruktori i ostali vežbači želeli da vežbaju. Posle mesec dana smo pokušale da dubimo na glavi i uopšte nije bilo loše. Ja sam primetila da sam mirnija, bolje sam spavala, bila sam srećna i zadovoljna što nešto radim za sebe i svoje zdravlje.

Muž i deca su me podržavali, ali roditelji nikako. Naročito otac. Pa to je sekta, pa idi na fitnes, pa što baš joga? Za maler, centar u kom sam vežbala bio je jednu ulicu daleko od njihove kuće i svaki moj trening je bio prilika da ih vidim i da ponovo čujem kako sam na pogrešnom putu. Kada sam sakupila svu decu iz familije i pred njima dubila na glavi, samostalno, moj otac je odustao. Naročito što je to bilo odmah posle pravoslavnog posta koji sam ceo ispostila, prvi put u životu.

Sledeće godine na moru sam sama radila jogu na plaži. Kao malo po strani, rano ujutru, obučena u bermude i majcu, na peškiru bačenom na pesak. Svaki put me je bar jedna žena pitala šta to radim, da li sam atletičarka, kako tačno radim Širšasanu i mogu li i njih da naučim. Vrhunac svega bio je kada je moj suprug dogovorio viđenje posle 20 godina sa nekim prijateljem iz mladosti, odemo mi kod njega i njegove porodice, a žena Grkinja drži joga centar i učiteljica je joge!

Vrativši se s odmora, dobila sam ponudu od svog joga instruktora da me podrže da se školujem i ja za joga instruktora. I sada se školujem!

O ovoj temi ću vam pričati nadugačko i naširoko, ali sada želim da kažem da mi se sa jogom otvorio čitav jedan novi svet. Joga nije sport, to je disciplina, način života, put ka svojoj suštini. Shvatila sam da si svi moji putevi vodili baš do nje, ali moralo je da dođe pravo vreme, morala sam ja da budem prava, morala sam da budem JA.