Izbori (Zašto se niste ubili)

Pre nekoliko godina, do mene je kao preporuka jednog zaista divnog prijatelja došao naslov „Zašto se niste ubili“ Viktora Frankla. Na prvi pogled, delovalo je malo morbidno. Autor je knjigu napisao za devet dana, davne 1945. godine,  posle iskustva u nacističkim koncentracionim logorima. Mh, nije baš lagana literatura za pred spavanje.

Kupila sam poslednji raspoloživ primerak i pomalo skeptična, počela da čitam… Pročitala sam je u dahu. Uprkos temi koja nije iz moje sfere interesovanja, poslednje stranice knjige su me oduševile. Knjiga nije o smrti, već o životu, nadi, perspektivi… 

Momenat koji me je u knjizi dirnuo do suza je momenat kad se on seti u tim nehumanim uslovima svoje supruge o kojoj ništa tada ne zna, ni da li je živa, ni da li i kada će je više videti, ali sećanje na nju, misao o njoj, svest o njenom postojanju u njegovom (prethodnom) životu mu da snagu da preživi i nastavi dalje. Shvatio je da ljubav ne zavisi od toga da li je predmet naše ljubavi tu i da čovek može izdržati sve ako ima zašto.

Moram da napravim malu digresiju. Tada sam se i ja setila mog pokojnog pradede koji je, po pričama, na dan kad sam se rodila, rekao da mora da doživi da upišem fakultet. Kada se to desilo, moja vickasta tetka ga je pitala da li je došao taj dan, a on je samo produžio na „dok se ne udam“ i onda „dok ne dobije čukununuče“, pa dok „čukununuče ne pođe u školu“… Ja sam mu bila prva praunuka i to čukununuče je bila moja ćerka. Kada sam je odvela da upozna dedu, on je tetki rekao: „Pa da dočeka deda da je uda, pa onda da ’mrem.“ „Ti, deda, samo produžavaš već godinama… Dosta ti je više“, odgovorila mu je. Umro je nekoliko godina kasnije u baš ozbiljnim godinama, blizu 100. Stari ljudi nisu imali internet, AI, čak ni TV i radio, ali su imali zdravu pamet i sve što sada piše u knjigama iz popularne psihologije, živeli su i prenosili s kolena na koleno.

Naime, da se vratim na priču, ono što kroz ove godine nosim, a zasluga je isključivo naslova o kojem ovde govorim, je da smo svi isti, samo nas lični izbori razlikuju. Tada sam učvrstila svoj stav da se svi rodimo sa podjednakim mogućnostima za sreću, tugu, uživanje, bol, sa istim potencijalima da budemo veseli, humani, hrabri ili s druge strane turobni, egoistični, slabi. Okolnosti (ljudi i okruženje, iskustva i modeli) od nas naprave finalni proizvod.

Srce cele Franklove misli, iz moje perspektive, je da su okolnosti često iste ili slične, ali da odgovor na njih nije isti. On je u logoru posmatrao ljude koji su delili isti prostor, iste uslove, glad, strah, neizvesnost… a ponašali su se sasvim različito. Jedni su (p)ostali dostojanstveni, prepuni ljubavi za druge, a drugi su bili očajni, grubi, slabi, okrenuti samo sebi…

Osećaj da naš život ima smisao, ljubav koju nosimo u sebi i naša unutrašnja odluka o istrajavanju uprkos neprijatnostima, je ono jedino što je za nas suštinski važno. Između onoga što se događa i našeg odgovora, postoji prostor. U tom prostoru je izbor, a baš u tom izboru naš identitet.

Ne možemo da biramo šta nam se dešava, ali možemo da biramo ko postajemo kroz to. Birajte ono što je dobro za vas!