Joga i zvonjava

Pre jedno petnaestak godina išla sam na kurs „Upravljanje vremenom“.  Poslala me je firma sa još dvoje kolega, oni da uče (sami su procenili da im taj segment nedostaje), a ja da im budem čuvar i svedok,  da, ne daj Bože, ne pobegnu sa predavanja i da nas sve obrukaju. Kažem, ljudi, nije to tema za mene, nek ide neko drugi. Oni ne, pa ne, ima da ideš, šta će da ti fali?! I odemo.

Bilo je desetak polaznika, svi otprilike istih godina, uglavnom iz državnih preduzeća i verovatno svi sa istim problemom. Predavanja su bila sjajna. Konstruktivna, zaokružena po celinama, apsolutno primenljiva. Odlazili smo tamo rano ujutru, slušali predavanja, imali pauzu za kafu/čaj, pa opet predavanja, na kraju ručak i slobodno popodne. U okviru programa, dobijali smo razne zadatke, za samostalni rad ili rad u timovima, popunjavali, crtali pita dijagrame, odgovarali na pitanja i diskutovali.

Posebno mi se dopala jedna žena, psiholog po struci, koja je pričala divne priče. Pita ona jednog dana nas da li mislimo da je razvoj nauke i tehnologije doprineo da imamo više vremena sada nego nekada, pre 50-100 godina. Svi kažu da, osim mene naravno. Ja mislim da je sve isto. Kako to? Pa lepo, nekada su žene imale dan za pranje veša, organizuju se, dogovore, svaka ponese od kuće svoj veš, pa na reku i peru. Dan sunčan i lep, one se brčkaju, smeju, zadirkuju i ujedno peru veš. Uveče se umorne vrate kući, posao završile, lepo se podružile i mogu mirno da spavaju. Danas ja, uguram veš u mašinu, uključim program od 3h, onda odem do druge mašine, natrpam tamo suđe na eco program, pa stavim ručak da se kuva, u pekaricu ubacim sastojke za hleb i izađem na terasu da zalivam biljke. Usput me zove majka, muž, jedno dete, drugo dete, svi nešto pitaju, a onda uređaji počnu da zvone, jedan po jedan da su završili. Onda prostri veš, poređaj suđe, postavi ručak i na dalje sve po redu. Kad dođe veče, ni ne sećam se šta sam sve radila, umorna jesam, ali ne znam da li sam sve završila, a da li ću mirno da spavam, videćemo… Šta sam tu tačno uštedela? Vreme nisam, a nisam ni struju, novac, živce… Ekstra dodatak svemu tome je i proučavanje opširnih uputstava koja su odštampana na svim postojećim jezicima, arhiviranje istih tako da budu pri ruci, ali da nikom ne smetaju i memorisanje njihove tačne lokacije, za slučaj da nam ponovo pritrebaju, ali hitno (kao onomad kad je moj gladni muž zaključao ringle, pa nismo znali kako da ih otključamo). A kad se neki od uređaja pokvari, nastane totalni kolaps koji se odrazi na sve segmente života. Pričam tako ja, oni me gledaju k’o vanzemaljca. Mislim, taj kurs meni lično uopšte nije bio potreban (rekla sam i u uvodu), osim da shvatim da sam u neku ruku vanzemaljac, što je sve vreme tih predavanja provejavalo u okviru grupe.

U mojoj kući sve zvoni, frižider, mikrotalasna, mašina za pranje veša, za pranje suđa, pekarica, ringle, rerna, pegla, sat, telefoni, televizor… Samo zvno na vratima ne. Ono ne radi, ali nikom više ni ne treba. Taj što hoće da uđe, ima ključ, a ima i mobilni telefon. Od te zvonjave, ja sam pobegla na jogu. Tamo je mir i tišina i dva sata, apsolutnog spokoja. Onda sam naučila da jogu donesem u svoju kuću, svoju glavu, svoje telo i svoju dušu. I ne menjam to više ni za šta!

Ako se i vaša kuća oglašava više od vašeg srca – možda je vreme da u nju unesete tišinu.