Bugarska lekcija

Imam ogromnu čast i privilegiju da radim u najužem centru grada. Kad tome dodamo da sam najveći deo života blizu tog centra i živela, lako dođemo do toga da na posao idem glavnom ulicom, pešaka. Za mene je to velika sreća, tolika da sam kumi pre mnogo godina rekla : „Nema ništa lepše nego da ideš glavnom ulicom na posao“. Bila je začuđena.

Da obrazložim. Ići pešice bilo gde, na posao naročito, isključuje sve u vezi sa parkiranjem (parking mesto, doplatnu kartu, nerviranje, kazne…), takođe, u centru su obično filijale svih banaka, pa bez novca (ako je na vašem računu) ne ostajete nikad duže od par minuta, onda su tu trafike, prodavnice, pekare, kafeterije gde se usput možete snabdeti svime što vam je sinoć nestalo ili vam je za ujutru potrebno (cigarete, hrana, voda…). Hodajući ka poslu, razgledate sve izloge, akcije, sniženja, najave za važne kulturno-umetničke događaje… A onda na kraju, ali nikako najmanje važno, pauzu za doručak potrošite u pešačkoj zoni. Milina.

Tu pauzu od pola sata, koleginica i ja koristimo najčešće tako što prošetamo. Tu smo naviku uvele kad je ona rešila da smrša, a ja i inače obožavam da hodam, pa smo je zadržale i kad je drugarica dostigla željenu težinu. Ponekad svratimo negde da nabavimo nešto za decu, muževe, kuću ili sebe, ponekad da nešto pojedemo ili popijemo, ali najčešće samo razgledamo i hodamo.

U poslednje vreme sam primetila da u toj, glavnoj, ulici ima mnogo stranaca, turista, kojih ranije nije bilo. Ili ih ja nisam primetila. Šetaju sami ili u grupama, razgledaju, kupuju, čekaju u redovima u Idei ili Maxiju, ponekad nešto pitaju. Najviše ima Bugara, ali ima i Grka, Kineza, Engleza, Francuza… Prepoznajem ih po govoru, mada i vizuelno izgledaju drugačije. Bude mi baš interesantno kad na nekoj kasi prebiraju po novčanicima tražeći naš novac koji definitivno ne prepoznaju lako, da nešto plate.

Roditelji moje majke su živeli dugo u Bugarskoj. Deda mi je bio diplomata. Moja nana, domaćica, je obožavala Sofiju, priče o životu u Bugarskoj je prepričavala celog života. Kako su živeli, šta su jeli, gde su bili na letovanju, s kim se družila i sl. Mene su kao dete vodili tamo često, a onda su počele krize kod njih i kod nas, pa godinama nisam išla, osim jednom sa klubom, kada sam iznela levove iz Bugarske (za šta su mi roditelji rekli da ne radim, ali nisam imala gde da ih potrošim), jednom sa švercerima sa buvljaka (to je bilo hit putovanje) i jednom sa koleginicama s posla preko sindikata ili tako nekako (donosile smo Pampers i tiganje iz Metroa).

Pre nekoliko godina, dok smo bili na letovanju, moja ćerka je prebrojavala zemlje u koje je putovala i zaključila je da  sam ja putovala više (!), a onda tužno izjavila kako nikad nije bila u Sofiji. Tu smo joj želju brzo ispunili, pa smo pred njenu maturu išli u glavni grad Bugarske porodično, da ona kupi šta želi, a mi ostali da se prošetamo i odemo u ZOO. Od tada smo išli skoro svake godine, jednom i na letovanje, ostalih puta u „šoping“ i provod.

Kao i moja nana, i ja obožavam Bugarsku. Ako je nasledno, preskočilo je moju mamu i tetku (one pamte Bugarsku kao sirotinjsku socijalističku zemlju i ne vole tamo da idu bez preke potrebe). Da me ne razumete pogrešno, ja obožavam i Grčku i Italiju i Sloveniju i Švedsku i Nemačku, ali Bugarska mi je baš onako, kao treća kuća. Nije predaleko, jezik razumem, pa ne moram da izmišljam neki novi engleski, vidim razumeju i oni mene, liče na nas, ali nisu mi. Hrana im je odlična, cene prihvatljive, bezbedno je, a ljudi su simpatični i gostoljubivi. Najviše volim parkove u Sofiji. Južni, pa Zapadni, pa Borisova gradina, pa oko stadiona Vasil Levski, pa oni manji: NDK, Suho jezero, Gradski park, Svetog Đorđa i Crkve sedam svetaca i sve oni kroz i pored kojih sam prošla, a nisam im zapamtila imena. Zelenila koliko hoćeš.

Kad smo u Sofiji, smeštamo se oko NDK. Tu je sve blizu, lako se orjentišemo i NDK nam je početna tačka za svaku avanturu. Obično ujutru, kroz pomenuti park odemo po vruće pecivo za doručak, a uveče posedimo tamo na jednoj od milion klupa na povratku u smeštaj. Primetila sam da i Bugari bacaju papiriće, opuške, limenke i ostatke hrane gde stignu, mada kanti za otpatke ima više nego kod nas. Ali ujutru, armije ljudi u civilnim odelima, čisti parkove. Svako ima svoju veliku kesu i bocka lišće ili papiriće onim štapom koji ne znam kako se tačno zove. Nemaju narandžasta odela, ne vuku metle od grančica i pruća i tamo gde su prošli, više nema ni prašine, a kamoli đubreta. Pitam se kako li oni vide moj grad kad dođu ovde.

Volela bih mnogo da naučimo nešto. Od Bugara ili bilo koga ko ima svest o tome da kad pravi lom, mora da nađe način i da ga sredi. Ako su mogli Slovenci da za jednu generaciju počiste celu Sloveniju, valjda možemo i mi. Bar možemo da probamo.