Lavovi jedu mesko

Moja porodica je otišla na more u junu, a ja sam zbog ispitnog roka ostala sama kod kuće. Ostavili su mi pun zamrzivač i frižider hrane i dali mi neki, značajan, novac da preživim dok ih nema. Čim su otputovali, preselila sam se u roditeljsku spavaću sobu jer je bila veća i imala terasu. Tu sam na uzglavlju pronašla knjigu Rike Zarai „Moja prirodna medicina“. Kao što većina studenata zna, u ispitnom roku je sve zanimljivije od učenja, pa sam tako jedne večeri uzela da prelistam knjigu i pročitala je u dahu.

Sutradan sam razmotrila svoje zalihe hrane i rešila da počnem zdravo da se hranim. Bezmesno, neslano, bez šećera, belog brašna, pirinča i slatkiša. Tri dana kasnije sam zaključila da novac koji su mi roditelji ostavili može biti mnogo bolje upotrebljen nego da se potroši na jelo i piće i otišla u robnu kuću „Beograd“ da se nešto počastim. Kao danas se sećam da sam na sebi imala maslinasti kombinezon (bluza i pantalone izjedna) sa kaišem i usečenim kosim džepovima. Šetala sam kroz rafove sa garderobom, cipelama i ostalim stvarima osećajući se kao najbogatija osoba na svetu. Pipkala sam, birala, probala, vrtela se ispred ogledala, razmatrala iznova i iznova. Ništa nisam kupila, ništa mi nije ni trebalo, ali je sam potencijal stvarao osećaj moći. U jednom trenutku sam gurnula ruku u džep i ustanovila da smotuljak od novčanica koji je bio sav moj imetak (za hranu) više nije tu. Izgubila sam novac negde među svim tim štenderima, policama i kabinama. Naredna tri dana sam jela uglavnom samo sir i povrće, a kad mi je ostao još jedino paradajz, pozvala sam nanu i deku da se uselim kod njih. Naravno, ispričala sam celu istinu. Samo su se nasmejali i došli po mene.

Moji nana i deka su bili fenomenalni likovi, opušteni, smešni, zabavni. Uživala sam sa njima. Ugađali su mi tog leta beskrajno i nimalo nije bilo teško da ih ubedim da jedemo onako kako sam zapamtila da Rika Zarai preporučuje. Bez mesa, domaći hleb, mnogo voća i povrća, i bez četiri bele smrti. Za doručak kuvano žito s mlekom ili domaća proja sa koprivom koju smo sami brali, ručak hleb i sezonska salata, sa mnogo crnog luka, neke čorbe, popodne voće iz bašte sa ovčim kiselim mlekom i šlagom bez šećera. Hleb je moja nana mesila uveče, stajao je tako umešen cele noći, a onda ga je sutradan pekla. Naravno, po brašno sam ih poslala u obližnje selo, gde su poznavali mlinara.

Kada su se moji vratili sa letovanja i mi ih dočekali svečanim ručkom, moja nana je imala 7 kilograma manje. „Ju, mama, šta se desilo? Jesi li dobro?“ pitali su. Ona je samo slegla ramenima i objasnila da smo živeli i jeli po nekim savetima iz knjige koju sam pročitala. Svi su se upiljili u mene. I pre toga su mi zabranjivali da čitam,  nije to bilo baš prvi put…

Tog leta, dva meseca nisam ni okusila meso. Kada sam za Sv. Iliju pojela jednu minijaturnu pljeskavicu iz domaće radinosti, dobila sam takav osip, kao da mi je cela sorta i s majčine i s očeve strane iz grupe biljojeda.

Mnogo godina kasnije, dok je moj sin bio mali i učio da jede sam u hranilici, iz tanjira u kom su bili hleb, sir i meso, on je uporno i bez greške vadio samo meso. „Jedi od svega pomalo“, rekla sam mu. „Mišovi jedu sirovi. Kokoške jedu hleb. A laaaaavovi jedu meskoooo“.

Danas nam je mnogo toga dostupno, od informacija do uređaja. Teorije o ishrani su nekoliko puta radikalno menjale smer. Od toga da treba jesti presnu hranu, preko toga da svaka krvna grupa ima svoj način ishrane do toga da su našem telu najpotrebniji proteini životinjskog porekla. Makrobiotika, veganska, vegeterijanska, mediteranska, keto, hrono ishrana… Perikone, VMA, UN dijeta… Autofagija, post, intermitent fasting… Ko voli nek izvoli. Ono što smo zaboravili, a naše bake i mame su radile, je da spremamo i jedemo domaću hranu pripremljenu s ljubavlju. Grašak, posan pasulj na tavče, sarmice u vinovom listu, pohovane paprike, mlade krompiriće, domaće kolače, torte i peciva… Zaboravili smo da osluškujemo svoje telo, da sami primetimo da li nam voće prija prepodne ili popodne, da li nas od kiselog, ljutog, slanog boli stomak, da li imamo noćne more kada večeramo kasno… Zaboravili smo da odemo na pijacu po inspiraciju šta ćemo danas pripremiti za ručak… Zaboravili smo kako smo porasli, uz koje mirise i ukuse. Hajde da se podsetimo!