Zvanje, znanje i opuštanje

Prošle nedelje smo moj suprug i ja dobili dva značajna zvanja: on crni pojas drugi dan u karateu, ja sertifikat za instruktora joge. Nas dvoje imamo neke godine i pripadamo onim generacijama koje su se ozbiljno spremale za pismeni, za ispite, za polaganja i provere znanja. Tako smo i sada vežbali više nego inače, gledali druge kako vežbaju, nešto zapisivali, planirali, vizuelizovali ta polaganja… Lično, nikada veću tremu nisam imala. Pretpostavljam da je zbog godina, odgovornosti, potrebe da se ne obrukam ili ne daj Bože, da obrukam nekog drugog, a iskreno, malo sam se i odvikla od uloge đaka. Elem, prošlo je…

Dobiti zvanje se danas može na mnogo načina. Ovako kao mi ili nekako drugačije. Znanje se stiče kroz rad, praksu, iskustvo… gradi se lagano i pažljivo, čuva se i neguje kao živo biće, ispipava se, proverava, nadgrađuje, prerađuje… To je proces koji traje i, rekla bih, nikada ne završava. Znanje je moć.

Možemo učiti da kuvamo, da sviramo, da popravljamo auto, da vezemo, da… šta god. Sami, sa nekim, u školi, klubu, akademiji, na kursu, predavanju, čitajući, gledajući, slušajući… To zavisi od naših potreba, talenata i interesovanja.

Ono što nas niko ne uči je kako da živimo. U skladu sa sobom, svojim telom, svojim umom i svojom dušom. Tu najvažniju lekciju za koju nam niko ne nudi obuku ili diplomu, učimo sami.

Opustite se. Osetite svoj dah. Osetite svoje misli. Osetite svoje telo. Osetite svoje JA. Probudite u sebi muziku svog bića, poslušajte je i samo krenite da plešete u skladu sa njom. Nema tu nikakve koreografije, samo se prepustite, verujte sebi i plešite.