Neizgovorene reči

Više se zaista ne sećam ko je autor rečenice da nas u životu najviše bole neizgovorene reči, ali se sećam da kada sam je pročitala, mislila sam na dijalog, tačnije na reči koje smo želeli da uputimo nekom drugom, a iz nekog razloga nismo, kao „Volim te“, „Izvini“, „Žao mi je“, „Pogrešio sam“, „Ti si me naučio“ i sl. Doživela sam to u smislu, prođe život, a mi ne verbalizujemo svoja osećanja, onda „odemo“ i postane prekasno. Ovo „odemo“ najčešće sam povezivala sa fizičkim odlaskom s ovog sveta, nečijim, ne našim ili sa raskidom nekog odnosa na način da nema povratka.

Godine su me naučile da neizgovorene reči nisu samo dijalog, da su mnogo češće monolog i to onaj unutrašnji, tihi, bez svedoka. Šta god osećali, mi veoma retko kažemo sebi rečima ono što smo zaključili, u prvom redu o sebi. Zamaskiramo misao tekućim događanjima, hitnim akcijama i neformulisana ideja, neizgovorene reči ostanu samo bljesak u našem umu. Retki, koji prave retrospektive dana ili sebe u danu, ako se i sete te munjice, samo pređu preko nje i utonu u san. Zato su prijatelji dragoceni, zato su razgovori dragoceni, kao mogućnost da preispitamo sebe, kao prilika da u reči pretočimo neke titraje naše duše.

Elem, u savremenom svetu ljudi su naučeni da se mnogo ne otvaraju, da nemaju bliske odnose, da ne pričaju više nego što je neophodno, jer „pametniji si kad ćutiš“. I ćutimo. Ne faktički, jer milion gluposti i nebitnih stvari u toku samo jednog dana izgovorimo. Naša duša ćuti. Naše biće ćuti. Naše sopstvo ćuti. Iz navike, straha, udobnosti, lenjosti…

Prođu godine, a mi smo u tom skoru više prećutali, nego što smo rekli. Tako naši roditelji ne znaju da smo u školi bili usamljeni, naša deca ne znaju da smo imali fobije od buba kad smo bili mali, naši partneri ne znaju da se bojimo mraka, naši prijatelji ne znaju da ne idemo na groblje, jer smo nečiju smrt teško podneli. A mi ne znamo ni da se bojimo, ni da smo pogrešili, ni da smo duboko istraumirani sasvim običnim događajima. Kažu da se tako odvajamo od sebe, šta god to značilo, da gubimo mogućnost da budemo celi. Tako okrnjeni idemo kroz život, rađamo decu, učimo druge, savetujemo, predajemo, prenosimo – bol. Onu iz rečenice sa početka priče, najveću.

Meni su zamerali što sam tokom života imala mnogo trenutaka kada sam želela da budem sama, lišena prisustva drugih. Što sam u tim trenucima neretko bila tužna, uplakana, jadna, slomljena, ranjiva… Što sam kroz tuđe sudbine, filmove, knjige i priče preživljavala neke lične gubitke. Kao, šta će ti to? Sada imam odgovor, sada znam: bilo mi je potrebno da se lečim, da osvestim dubinu svoje trenutne emocije, da dozvolim sebi da se fokusiram na ono što se ne vidi, a nosi se kroz život kao breme.

Imenujte svoje emocije, vodite dnevnik, pričajte sa bliskim osobama, kopajte po sebi, raskrinkavajte svoje najskrivenije delove, dozvolite da vas pogodi pesma na radiju u kolima dok stojite na semaforu… Nađite reči za svoju dušu, iako niste pisac ili pesnik, i poslušajte ih. Te reči su mapa za srećan život.