Danas jesi, sutra nisi

Istraživala sam nedavno menopauzu. Ne fenomenološki, za razbibrigu, već za jedan rad iz te oblasti. Čitajući brojne tekstove na internetu, pravila sam u mislima fotorobot žene u menopauzi i sasvim slučajno mi se potkrala misao da i moji muški poznanici i drugari imaju slične simptome: umor, manjak motivacije, razdražljivost i depresiju, gojenje, promene interesovanja, gubitak fizičke vitalnosti, probleme sa spavanjem, nemir koji nema jasan uzrok… Jedina ozbiljna, po mom mišljenju, razlika je u tome što kod žena to dođe kao oštar rez, a kod muškaraca je blaže, sporije, neprimetnije… Da li bi oni uopšte podneli oštar rez? Danas jesi, sutra nisi…

U mladosti sam žalila što nisam muškarac, prvi sin svome ocu. Neko ko može sve i uvek, kako mu se prohte. Išla sam u škole gde su žene bile manjina, takav sam i fakultet izabrala, a onda, nimalo slučajno, u takvom preduzeću radim već više od četvrt veka. Rodila sam prvo ćerku, a onda mnogo kasnije i sina. U vremenu i prostoru u kom sam ja odrastala, muškarci su bili „privilegovani“. Stara priča, može da rinta, da seca, da se ne kupa, da ne miriše lepo, da pije, puši, da promeni sto žena i da bude DŽEK. Žena mora da bude ogroman spisak stvari od lepa do pametna, od negovana do kulturna, smerna, fina, savršena. Ne sme da psuje, ne sme da viče, ne sme da bude „muškarac“, a ako slučajno promeni više od recimo 5 muškaraca u životu, onda je to što ne smem, a i neću da kažem. Kakava zabluda!

U ovim godinama sada, a ima ih baš koliko treba, primećujem da sve moje prijateljice i poznanice pričaju o ženstvenosti koju su negde usput izgubile. U društvu, pored muževa koji se nisu baš „pretrgli“, u životu na kraju 20. i početku 21. veka… Da se razumemo, imaju one i dugu kosu, i nesesere pune šminke i ormare prepune cipela na štiklu i sve što treba, ali osećaj… nemaju. Biti ŽENA-MUŽ je postao imperativ u savremenom načinu života. Sama zarađuješ, sama voziš, sama nosiš kese, sama plaćaš račune, ideš u banku, na trening, gde god…

Moj otac je godinama učio mog brata da koristi onaj, po meni neadekvatan, set koji u restoranima stoji na velikom ovalu da se neka hrana prenese na tanjir, znate ono kao slepljenje dve kašike ili kašika i viljuška ili tako nekako. Kad sam pitala što i mene ne uči, reko mi je da mi to u životu neće biti potrebno, meni će uvek neki gospodin (džentlmen) da posluži hranu. Jedina „gospoda“ koja su mi služila hranu su bili moj tata ili radnici restorana, ostali su smatrali da mogu i sama.

Svog sina ja danas učim da slaže stvari koje svuče sa sebe, da pokupi svoj tanjir posle jela i odnese u sudoperu, da menja posteljinu, zaliva cveće, ide u prodavnicu, na pijacu, da bude samostalan potpuno i u svemu, jer ne znam u kakvom će svetu živeti za 15-20 godina. Možda današnja žena-muž za to vreme reši da ima muža-ženu (ne daj Bože), pa da može dete da preživi.

Jer danas jesi, sutra nisi…