Nije lako sa muškarcima – film i život

Znači, oooobooooožavaaaaaalaaaa sam taj film. I dan danas znam pojedine replike napamet. Milena Dravić prelepa, toliko autentična i neponovljiva, Ljubiša Samardžić maestralan kao Dr Ivan Sekulović, tri ćerke (sve su divne i kao žene i kao glumice) i njihov tata Bata Živojinović sa 30 godina mlađom devojkom/manekenkom koja ne zna jezik… Mogu da prepričavam danima… Svaki lik tako precizno odmeren, fenemenalna priča, fotografija, gluma… Prava mera svega. Bar što se mene tiče. Obožavam ga i često ga pominjem deci, prijateljicama, mužu… „Bog je video u kakvom se paklu nalazim…“

Nisam ni filmski ni umetnički kritičar ili zvučno zanimanje iz te oblasti. Samo sam publika, žena koja je od 13-ogodišnje devojčice (kada je film snimljen) postala ovo što je danas i koja film, njegovu atmosferu, dijaloge zaista zna napamet već toliko godina. Mislim da je to bio prvenac Miše Vukobratovića i za mene daleko najbolji jugoslovenski film, u isto vreme i romantičan i moderan, bezvremen…

Samohrana majka, inače arhitekta, živi sa tri ćerke koje su u pubertetu i nekim adolescentskim godinama. Sprema se da krene na godišnji odmor, sama posle toliko godina… A onda, jednoj otkazuje škola, drugoj dečko, a najmlađoj tata i one kreću u avanturu, u kamp, sa ogromnim psom. Prerezervisavanje soba, od jednokrevetne na tri nedelje, do „dovodimo i Bila“, Taško Načić koji nikada nije bio simpatičniji… Ali tatu je „opalio jedan laki infarkt“ i Gordana Diklić se vraća u Beograd da se, jelte, nađe bivšem mužu. Tamo saznaje da on ima tu mladu manekenku i sreće Dr Sekulovića koji se nudi da njoj pomogne. „Nije mi ništa, pustite me. Ja sam alergična, alergična sam na muškarce…“ Naravno zgodan, neoženjen Dr Sekulović, odmah pada na šarm gospođe Diklić, ali zbog komšinice propada večera koju su njih dvoje zakazali, „sve je propalo, prosula sam vino, večera je izgorela“. Gordana se vraća na more, a zgodni Dr polazi za njom. Sreću se u hotelu, ali ona ne priznaje da se poznaju, a onda se njena najstarija ćerka zaljubljuje u njega. Srednja ćerka već ima dečka Stanislava, „koji je peder“, a najmlađa Milica ima malog crnca jer i ona hoće da ima nekog. Na sve to ćerke reše da je udaju za bogatog i vremešnog Džona Dimitrijevića, s čijeg broda pobegnu glavom bez obzira tako što skoče u more. Gordana se na kraju vraća u Beograd, koleginica joj zavidi na predivnom letovanju i film se završava rukom dr Sekulovića na Gordaninom ramenu. Dok ovo pišem čujem i muziku iz filma i kapiram da je prošlo tačno 40 godina od te 1985. kada je film snimljen.

Želela bih da pričamo o tome šta se promenilo za 4 decenije. Glumci iz filma ili više nisu sa nama ili imaju neke baš, baš ozbiljne godine. Destinacije na kojima je film sniman nisu više sve u istoj državi. Ford eskort kog vozi Dr Sekulović je oldtajmer. Arhitekte više ne nose bele mantile na poslu. Filmska tehnologija je napredovala, ali je priča ostala. Ili nije? Ili kako za koga?

Šta danas rade samohrane majke od 40-ak godina, sa ćerkama koje sto puta dnevno zovu usred važnih sastanaka da pitaju „Mama, gde ti je lak za nokte“, sa bivšim muževima koji fasciniravaju mnogo mlađe devojke, sa koleginicima koje su toliko zaokupirane svojim problemima da nisu ni spremne da čuju kako se neko drugi proveo? Uprkos fb, instagramu, skupim automobilima, lažnom životu, filerima, tetovažama, trendu da i samohrane majke imaju po dvocifren broj godina mlađe manekene za partnere, ja bih rekla da se nije promenilo ništa. Nije lako sa muškarcima. Šta vi kažete?